Драмски текст за луткарску представу о Михајлу Петровићу Аласу

Лица : Наратор(Зоја),Девојчица 1(Марија),Девојчица 2(Марија) и Мика Алас(Зоја)
Пре него што луткарска представа почне,Марија и Зоја ће се поклонити,а Марија ће рећи:“Добар дан свима,данас ћемо Зоја и ја одглумити занимљиву луткарску представу инспирисану нашим познатим математичарем по имену Мика Алас“.
Наратор : Све је почело једног школског јутра када је наставница Весна Сандић одлучила да својим ученицима зада домаћи задатак да свако напише нешто о Мики Аласу.Ученици су били вредни, трудили су се целе недеље да пронађу разне занимљивости о Мики Аласу,па је њихова наставница одлучила да их награди тако што ће увести у учионицу једног специјалног госта када сва деца прочитају своје радове.
Девојчица и дечак : (Улазе у учионицу).
Наратор : А сада је време да ученици прочитају радове.
Девојчица 1 : Михаило Петровић Алас је био српски математичар, професор Универзитета у Београду, академик Српске краљевске академије књижевник и алас.Рођен је 6. маја 1868. године у Београду, на Савској падини, недалеко од Конака кнегиње Љубице, као прво од петоро деце оца Никодима и мајке Милице рођене Лазаревић, ћерке проте Новице Лазаревића.
Девојчица 2 : Такође је завршио Прву београдску гимназију у периоду 1878-85, у генерацији са Милорадом Митровићем, Јованом Цвијићем, Павлом Поповићем и другим великанима, о чему је написан роман и снимљен ТВ-филм „Шешир професора Косте Вујића“, а затим уписао Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду. Студије у Београду завршио је 1889. године. После тога, у септембру 1889. отишао је у Париз ради даљег школовања и спремања пријемног испита за упис на Вишој нормалној школи, научни одсек. На Сорбони је дипломирао математичке науке 1891. године, а физичке науке 1893. године. Као најбољи студент своје генерације присуствовао је пријему код председника Француске републике 1893, а исто тако и 1894. године. Радио је на припреми доктората и 21. јуна 1894. године одбранио је докторску дисертацију на Сорбони, пред комисијом најознатијих светских научника у то време и стекао степен доктор математичких наукa. Његов докторат је био из области диференцијалних једначина. Одбрани доктората је присуствовао и посланик Краљевине Србије у Француској, Милутин Гарашанин.
Девојчица 1 : Био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата као официр.Његови шифарски системи су дуго година коришћени у војсци, све до Другог светског рата. Године 1941. он је поново позван у рат као резервни официр, Немци су га заробили али су га после неког времена пустили због болести, захваљујући интервенцији пријатеља, принца Ђорђа Карађорђевића, који се за њега заложио код своје тетке Јелене Савојске, краљице Италије.
Наратор : Када су сви прочитали своје реферате,у учионицу је ушао главни лик наше приче,Михаило Петровић Алас.
Мика Алас : Добар дан,децо!
Девојчице : Добар дан!
Мика Алас : Пошто ме је ваша наставнива Весна,моја колегиница,замолила да вам кажем нешто о себи,никако нисам могао да је одбијем, иако је познато да сам веома стидљив човек који не воли толико да прича о себи,тако да ћу вам сада рећи неке чињенице које вероватно нисте знали. Волео сам риболов па су ме због тога прозвли Алас.Поред риболова,јако ми је била драга моја виолина.Уживао сам да је свирам. Са неким од мојих блиских пријатеља основао сам оркастар по имену “Суз“.Имали смо веома специфичне називе за лествице.Ц-дур смо звали СУЗ,Д-дур КРКАЛЕСКА,Г-дур је био ДУР,а Е-дур једноставно РЕП. Највеће гужве су биле када смо свирали на нашу славу.Свирало се дубоко у ноћ.И за крај ћу вам само рећи да се мој рецепт за рибљу чорбу увек служио током Џумбус балова.
Девојчице : Хвала вам пуно што сте нам дошли на час и рекли нешто о себи!
Мика Алас : Хвала и вама,млади ђаци.Будите добри и редовно учите!Довиђења!
Девојчице : Хоћемо,довиђења!
Све луткице се повлаче.Марија и Зоја устају.Зоја ће рећи : “За крај је само остало да се каже да је Мика Алас умро 8. јуна 1943. у свом дому на Косанчићевом венцу у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду 9. јуна 1943, а од њега су се говором опростили епископ браничевски Венијамин Таушановић, академик Милутин Миланковић и ректор Универзитета у Београду Никола Поповић“.Зоја ће рећи : “Његова кућа у Београду из 1910. године дело је архитекте Петра Бајаловића, Косанчићев венац 22, налази се под заштитом државе као споменик културе.Хвала вам пуно што сте гледали нашу луткарску представу!“Поклон.
Крај!